Filozofski testament Zorana Đinđića Nenad Daković

podnaslovi } Filozofski testament Zorana Đinđića O svom filozofskom razvoju Sa druge strane I to Ćiril filozof, kao i ja sam

I to Ćiril filozof, kao i ja sam

. U tekstu „Palanka i smrt”, povodom odeljka „Smrt i filosofija palanke” iz knjige Radomira Konstantinovića „Filosofija palanke” („Treći Program”, br. 111) napisao sam: To je ta teškoća. Ova palanačka „bolest na smrt”, kako se pokazuje, nije ona „moderna” bolest prema kojoj se upravo zbog transcendencije, kako veli Kjerkegor, „ne može umreti”, jer se ovaj pokušaj transcendencije rađa na groblju i zato i završava na groblju kao ova „grobljanska radost” u svetlu u kome uvek pada kiša a sunce podjednako sija i zločincima i pravednicima, kako bi rekao Jaspers.

Tek sada sam video koliko je u međuvremenu izbledela stilizovana, ogromna Marksova glava, na koricama knjige „Jesen dijalektike”, postajući sablast. „Nema sumnje”, pisao je Đinđić, „jesen je došla i u područje „dijalektičkog mišljenja”, one čudne tvorevine koja izmiče svakom utemeljenju. Nema potrebe da u igri prepoznavanja za svedoke prizivamo istorijske likove koji su sklopljeni po uputstvima dijalektike, pa ipak iza njenih leđa; večno leto koje je ona propovedala bio je prazno obećanje, a ono je, budimo pravedni, izdalo najpre ona usta koja su ga izgovarala. Nema ničeg pogrešnijeg nego verovanje da se sve to desilo u jednoj tački, u nekom istorijskom trenutku, odlukom neke ličnosti. Celi zaplet deo je komplikovane afere idejno-istorijskog utemeljenja novog veka, za njega niko, ma kako „subjektivistički” bio nastrojen, neće tvrditi da predstavlja učinak („krivicu” ili „zaslugu”) neke posebne teorije”.

Tako je ovo saznanje o nemogućnosti filozofskog utemeljanja politike postalo tragični credo njegovog filozofskog testamenta.